Podatke o ishrani gladijatora imamo kako u antičkim izvorima tako i u novim saznanjima kao što je otkriće groblja gladijatora u Efesu (Turska) iz II veka n.e., analizom kostiju je ustanovljeno da su gladijatori uglavnom imali vegetarijansku ishranu (količine cinka u kostima su karakteristične za ljude koji konzumiraju uglavnom biljnu hranu). Analiza kostiju gladijatora pokazala je da one sadrže dvostruko više stroncijuma od kostiju današnjih sportista, a stroncijum je u znatno većoj meri prisutan u biljnoj nego u životinjskoj hrani.
Gladijatorski meni je bio od ječmene kaše, mahunarki i povrća. Ovo potvrđuje i zapis rimskog istoričara Plinija Starijeg, koji ih naziva "hordearii", što znači - oni koji se hrane ječmom i ishrana rimskih legionara sastojala pretežno od ugljenih hidrata, prema podacima koje imamo čak 78% njihovog sledovanja hrane je bilo od od ječma i pšenice.
Usled pretežno vegetarijanske ishrane gladijatori su imali manjak kalcijuma što su nadoknađivali smešom pravljenom od pepela drveta ili kostiju.
Analize su pokazale i da su najčešće pili mešavinu sirćeta i pepela od biljaka kako bi dobili energiju.
Nemački istraživači proučavali su kolagen u kostima leševa gladijatora i potvrdili da su se ovi borci hranili isključivo kao vegeterijanci. Oni su proučavali 53 gladijatora i otkrili da im se ishrana pretežno sastojala od zrnaste hrane, uglavnom boba i ječma, a meso nisu jeli.
Na naredninim stranicama ću vam predstaviti recepte jela i pića koje su koristili gladijatori u svojoj ishrani:
Gladiatorum bibere - Energetsko piće gladijatora
Bibebant ex cinere - Piće od pepela
Gladiatorum pulticula - Gladijatorska kaša
Pulticula fabata - Ječmena kaša sa bobom
Triticum pulticula - Kaša od pira
Graneam triticeam - Pšenična kaša
Lenticula coctum - Kuvano sočivo
Aliter lenticulam - Kuvano sočivo
Faenum Graecum - Kuvana piskavica
Fabaciae virides - Kuvani bob
Conchicla cum faba - Kuvani bob
Aliter fabaciae - Kuvani bob
Gladijatori (latinski - gladiatores) su bili borci u starom Rimu koji su se borili u areni protiv životinja i jedni protiv drugih. Termin "gladijator" potiče od reči "gladijus" (lat. gladius), kratkog rimskog mača za bodenje i sečenje.
Gladijatori su prvobitno bili etrurskog porekla. Gladijatorske borbe se u Rimu uvode u prvoj polovini III veka p.n.e. u sklopu pogrebnih svečanosti, kao obred žrtvovanja ljudskih života senima pokojnika. Rimski istoričar Tit Livije je zabeležio da su prve gladijatorske borbe održane 310 g. p.n.e. u Kampaniji i da su predstavljale slavljenje pobede Kampanijaca nad Samnitima. Prve rimske gladijatorske borbe su održane 246 g. p.n.e.. Organizovali su ih Marko i Decimo Brut pred sam početak Punskih ratova, u čast svog oca, Junija Bruta. Bio je to skroman spektakl sa samo tri duela robova na stočnoj pijaci.
Krajem II veka p.n.e. gladijatorske borbe postaju predstave koje se nude besplatno narodu. Prvobitno se izvode u Forumu a kasnije u arenama širom rimske imperije.
Gladijatori su u većini slučajeva bili ratni zarobljenici ili robovi kupljeni i pripremani isključivo za gladijatorske borbe - nazivali su se damnati ad ludos (lat. damnati ad ludos). Postojali su i profesionalni gladijatori, koji su bili slobodni ljudi i dobrovoljno su se javili za učešće u gladijatorskim igrama, koji su hteli na taj način da zarade i da se izvuku iz siromaštva. Slobodni ljudi koji su izabrali da se bave ovim poslom su se nazivali auktorati (lat. auctorati), i do kraja Republike, činili su polovinu ukupnog broja gladijatora. Gladijatori su morali položiti zakletvu izgovarajući "Uri, vinciri, verberari, ferroque, necari" - Biti spaljen, vezan, udaran i umreti od čelika. Gladijatorske škole - ludi gladiatori - su svoje učenike podvrgavale vrlo strogom režimu stalnog vežbanja i probnih borbi. Za najbolje borce postojali su i posebni treneri, pa čak i maseri da ih održavaju u vrhunskoj kondiciji. Vlasnicima gladijatorskih škola je bilo u interesu da gladijatori budu zdravi i spremni za borbe koje su im donosile profit. Posebna grupa su bili noxii – osuđeni kriminalci (pljačkaši, silovatelji i ubice) koji su izgubili građanska prava. Oni za borbu nisu imali nikakvu pripremu već su jednostavno bačeni u arenu da se bore jedni protiv drugih. Kriminalci, a u kasnijem periodu i hrišćani osuđeni da umru u areni nazivali su se damnati ad mortem (lat. damnati ad mortem). Muškarci nisu bili jedini koji su se borili u areni. Borile su se i žene, koje su se obično prerušavale u legendarne Amazonke. Gladijatorke su se prvi put pojavile u doba rimskog imperatora Nerona, na igrama organizovanim u čast jermenskog kralja, Tiridata I. Petronije, u svom Satirikonu pominje ženu esedijarijusa (lat. essediarius). Svetonije u svom delu Dvanaest rimskih careva govori o tome kako je imperator Domicijan voleo da gleda borbe između žena i patuljaka. Sa slika i mozaika se može zaključiti da su se borile obnaženih grudi i da su retko nosile šlemove, bez obzira kom tipu gladijatora pripadale. Prema izvorima, izgleda da su se žene borile uglavnom noću. S obzirom da je noć bilo vreme za glavne i veoma važne događaje gladijatorskih igri, može se zaključiti da su borbe u kojima su učestvovale žene bile važne i da su predstavljale retkost. Dion Kasije pominje ne samo žene, već i decu koja su se borila na gladijatorskim igrama koje je 66. godine organizovao Neron. Takođe je poznato da je Neron prisiljavao žene nekih poznatih rimskih senatora da se bore u areni. Larinskim dekretom Tiberije je senatorskim kćerkama, unukama i praunukama i "bilo kojoj ženi čiji muž ili otac ili deda, bilo s očeve ili majčine strane, ili brat, jeste ili je ikad bio vlasnik mesta u senatu rezervisano za viteza" zabranio da treniraju ili da se pojavljuju za platu kao gladijatorke. Ovaj dekret međutim, ne potvrđuje da je do tada i bilo žena koje su se borile u areni. Početkom III veka n.e., car Septimije Sever je zabranio borbu žena.
Gladijator koji bi imao uspeha zarađivao bi između 3.000 i 15.000 sestercija, što je bilo pravo malo bogatstvo u odnosu na normalnu platu jednog gladijatora koja je iznosila između 1.000 i 2.000 sestercija.
U prvo vreme, ratni zarobljenici su prisiljavani da se bore u svojoj odeći, sa svojim oružjem i da koriste svoj specifičan način borbe, te su prema tome i počeli da dobijaju imena. Samniti su bili rimski prototip profesionalnih gladijatora, i isprva je bila prihvaćena samnićanska oprema i oružje kao tipično gladijatorska. Druge dve vrste gladijatora takođe su dobile ime po poraženim plemenima - Gali i Tračani. Već u doba Avgusta, Samniti su postali rimski saveznici, tako da je taj tip gladijatora nestao.
Murmilo (lat. Murmillo) je bila kombinacija Samnita i Gala. Nosio je šlem u obliku riblje glave, i štitnik na desnoj ruci i levoj nozi. Od oružja, koristio je kratki mač - gladijus, jedan mali ovalni štit, i drugi, veliki i četvrtasti ( šp. scutum ). Obično se borio protiv treksa ili Tračanina, jedinog originalnog tipa gladijatora iz doba Republike koji je opstao.
Sekutor (lat. Secutor), što na latinskom znači "progonitelj", koji je prema Isidoru Seviljskom dobio to ime jer je progonio svog protivnika, retarijusa. Ovo je bila klasa u kojoj se borio car Komod. Leva ruka mu je bila zaštićena nekom vrstom štitnika, i nosio je veliki četvrtast štit i ovalan i gladak šlem kako bi mreža njegovog protivnika, retarijusa, lakše skliznula. Od oružja, koristio je mač koji je bio duži i praviji od gladijusa. Ponekad je koristio i trozubac i bodež.
Retario (lat. Retario) se obično borio protiv sekutora. Od oružja, koristio je trozubac i mrežu, i bio zaštićen samo štitnikom na levom ramenu. Ponekad, retario se borio i protiv murmila.
Treks (lat. Traex) ili Tračanin, je jedina vrsta gladijatora koja je preživela promene od doba Republike kada su se gladijatori razlikovali po imenima plemena koja su bila rimski neprijatelji. Obično se borio protiv murmila. Koristio je štit koji je bio manji od murmilovog ( lat. parmula ), tako da je imao duže štitnike na nogama. Napadao je kratkim mačem koji se zvao sika ( lat. sica ). Na glavi je nosio šlem sa krestom i vizirom. Zanimljivo je bilo i to što je treks nosio štit u desnoj ruci a mač u levoj, i u toj njegovoj "levorukosti" je bila njegova prednost, jer je sigurno bilo veoma nezgodno napadati levorukog borca.
Esedari (lat. essedarii), koji su se borili u dvokolicama u stilu britanskih Kelta i koje je verovatno uveo Julije Cezar nakon invazije na Britanska ostrva.
Ekvites (lat. equites), koji su ulazili u arenu na konjima.
Velites (lat. velites) čije je koplje bilo vezano za njegovu ruku tako da je mogao da ga povrati kad bi ga bacio.
Lakeari (lat. laquearii) koji su koristili laso.
Sagitari (lat. sagittarii), koji su koristili luk i strelu.
Dimakeri (lat. dimachaeri), koji su se borili sa dva mača.
Andabate (lat. andabatae), kome je šlem bukvalno padao na oči tako da je u stvari pipajući okolo tražio neprijatelja.
Bestijari (lat. bestiarii), su bili obično kriminalci ili ratni zarobljenici osuđeni da umru u areni, neobučeni borbi sa zverima i čiji je kraj bila sigurna smrt u raljama i kandžama njihovih protivnika. Kasnije je to bila tipična sudbina hrišćana. Seneka (Poslanice, LXX.20) i Simah nam pripovedaju slučajeve mnogih bestijara, koji su radije izvršili samoubistvo samo da se ne bi našli u areni oči u oči sa zverima. Seneka govori o germanskom zarobljeniku koji se zadavio sunđerom, a Simah govori o 29 Saksonaca koji su se međusobno poubijali kako bi izbegli strašnu smrt u areni. Bestijari su takođe bili i osobe koje su se brinule o životinjama, izvodile ih u arenu i odvajale od žrtvi kako bi spektakl trajao što duže.
Venatores (lat. venatores), su bili specijalno obučeni lovci na zveri, a spektakl lova u kom su učestvovali zvao se venationes (lat. venationes). U ovim spektaklima je ubijano na stotine životinja dnevno. Isprva su to bile egzotične i krvoločne životinje, kao što su lavovi, tigrovi, leopardi, medvedi, nosorozi, nilski konji hijene i dr. međutim, kako su te životinje postajale sve skuplje, onda su se uvodili i biljojedi, kao na primer, žirafe, divlji konji, bikovi, jeleni, divokoze, itd. U Carskoj istoriji (lat. Historia Augusta), navodi se da je Filip Arabljanin 248 godine n.e. izveo u arenu 32 slona, 10 jelena, 10 tigrova, 60 lavova, 10 hijena, 1 nilskog konja, 10 žirafi, 10 divljih magaraca, 40 divljih konja i mnoge druge životinje.
Tokom perioda Rimskog carstva, stvoreni su posebni prostori u kojima su se održavale gladijatorske borbe - amfiteatri. To su bili ovalne građevine koje su zamenile improvizovane prostore u forumima gde su se održavale borbe u doba Republike. U centru amfiteatra se nalazila arena gde su se borbe odvijale, pojam arena potiče od latinske reči harena u značenju pesak, koji je u služio za upijanje prolivene krvi preminulih gladijatora.
Prvi amfiteatar je izgradio magistrat Gaj Eskrabonije Kurije, sredinom I veka p.n.e. Građevina je bila napravljena od drveta i sastojala se od dva poluovalna pokretna dela koja su se okretala nakon dramske predstave i menjala pozorišnu scenu za gladijatorsku arenu. Ideja je naišla na opšte odobravanje te je već 29 g.p.n.e. za vreme Avgusta, sagrađen drugi amfiteatar koji je bio delimično od kamena. Pošto je ovaj amfiteatar izgoreo u jednom požaru, Vespazijan, iz dinastije Flavijevaca, rešio je da napravi impresivno veliku i trajnu građevinu koja je danas u svetu poznata kao Rimski koloseum.
Postepeno su se gladijatorske borbe sve više pretvarale u javne spektakle. Konačan raskid sa religioznom pozadinom se desio 44 g.p.n.e., nakon ubistva Julija Cezara. Organizovanje gladijatorskih borbi postalo je način za pretendente na mesto magistrata da ugode građanstvu i dobiju političke glasove. Međutim, kako se republika sve više približavala svom krahu, organizacija gladijatorskih borbi je sve više prelazila u ruke države, da bi konačno Oktavijan Avgust, prvi car Rimskog carstva, ozvaničio to potpuno preuzimanje organizacije gladijatorskih borbi od strane države.
U drugoj polovini I veka n.e. dinastija Flavijevaca je regulisala organizovanje gladijatorskih borbi nizom zakona. Od tada, osim u provincijama, borbe su bile isključivo u nadležnosti cara. U toku perioda postojanja Rimskog carstva, gladijatorske borbe su se pretvorile u omiljenu zabavu rimskih građana i jednu od osnovnih karakteristika rimske civilizacije.
Gladijatorske borbe su ukinute sa jačanjem hrišćanstva, na temelju zakona cara Konstantina Velikog iz 325. godine n.e., ali su se i dalje sporadično održavale do oko 450. godine. Poslednje gladijatorske borbe u samom gradu Rimu održane su 1. januara 404. godine n.e.
<< Vratite nazad
Нема коментара:
Постави коментар