Celi tok reke Nil i njegove plodne obale obezbeđivali su Egipćanima povoljne uslove za proizvodnju hrane. U gotovo pustinjskom okruženju narod Egipta je bio blagosloven plodnom, gotovo potpuno crnom zemljom doline ove velike reke. Plodno tlo je pružalo, uz izuzetno dobro razvijen sistem za navodnjavanje, veoma bogate prinose od naseljavanja Egipćana duž Nila, uprkos činjenici da je u Egiptu broj kišnih dana u toku godine veoma mali. Plodni mulj koji su nanosile godišnje poplave omogućavao je zemljoradnicima da u dovoljnim količinama uzgajaju ječam i krupnik (Triticum dicoccon). Od letine su pravili hleb i pivo, namirnice na kojima se zasnivala ishrana starih Egipćana.
Bogate i ukusne zakuske ogranizovane za egipatske sveštenike i njihove porodice, bile su prepune masnoća zbog kojih danas mnogi ljudi imaju problema sa začepljenim arterijama.
Naučnici su došli do ovih dokaza, na osnovu zapisa na zidovima antičkog egipatskog hrama i nakon kompjuterskog skeniranja mumificiranih ostataka sveštenika. Njihovi ostaci su pokazivali znatna oštećenja arterija, te različita srčana oboljenja.
U to doba najviše se konzumirala govedina, živina, kolači, vino i pivo. Takva hrana se prinosila bogovima svaki dan tri puta, pre nego što bi je sveštenici odneli kući i jeli.
Stari Egipćani su vitamine crpli i iz piva. Ipak, pre nego što savremene pivopije kažu da su oduvek znali, a jedna tako uzvišena civilizacija i pokazala da je ovo piće najbolji izvor vitamina B, treba reći da je egipatsko pivo pre bilo čorba od ječma nego alkoholni napitak.
Oni su prvi počeli u pivo da dodaju hmelj radi poboljšanja ukusa. Ćupove sa pivom ostavljali su i u grobnicama, kako bi pokojnik imao piva na drugom svetu. Postoje čak mišljenja da je proizvodnja piva zaprovo prvi razlog zašto su Egipćani uopšte počeli da gaje žito. Prema legendi, Oziris je ljude naučio da vare pivo. U skladu sa ovim verovanjem Egipćani su često koristili pivo u verskim ceremonijama, ali i kao piće uz obrok. Neki arheolozi čak smatraju da su Egipćani pravili pivo od ječmenog hleba kojem su dodavali vodu i posle fermentacije cedili ga kroz specijalne korpe ili cediljke. Takvom pivu bi kasnije, radi poboljšanja ukusa, dodavali urme ili med.
Njima ništa nije bilo zabranjeno da jedu iz religioznih razloga, ali su postojale razlike u ishrani različitih slojeva. Siromašni najčešće nisu mogli da priušte nar i vino. Egipćani su svakodnevno grickali hleb, žitarice, urme i smokve, začinjavali jela susamom i mirođijom i, oni imućniji, sve zalivali vinom.
Tako je njima bila dostupna govedina, dok je siromašniji sloj birao svinjetinu i ribu. Možda baš zato što je bila hrana siromašnih, svinjetina nikad nije pokojnicama ostavljana u grobove, dok je riba na večni put sa mrtvima kretala samo ponekad.
Kako su Egipćani pokojnicima ostavljali hranu u grobovima, danas se o njihovoj ishrani zna i zahvaljujući istraživanjima drevnih grobnica. Hleb, urme i beli luk su se zbog tople i suve klime očuvali i do danas.
Hleb umešen sa kvascem je smatran luksuznom hranom. Obični ljudi najčešće su testo mesili samo od brašna i vode. Pronađeni su dokazi da su radnici koji su radili na izgradnji piramida u Dolini kraljeva isplaćivani u hlebu i žitu. Egipćani su spravljali više vrsta hleba koji su mesili u različitim oblicima - od jednostavnih okruglih koje su zvali "pita" do onih u obliku životinja i ptica. Testo prpremljeno od brašna, vode i kvasca stavljali su u glinene kalupe i pekli u kamenim pećima. Mesili su i druga različita peciva, kao i kolače raznih oblika i veličina. Od žitarica su takode spravljali i čorbe, kaše, supu i palentu. Mlevenje žita bio je dugotrajan proces. Mlelo se ručno ili u mlinovima koje su pokretali volovi. Kao kvasac korišćeno je kiselo testo, pa čak kao zamena i kvasac koji je ostao posle varenja piva. U testo za hleb je često, radi poboljšanja ukusa, dodavan med, voće, orasi, susam, ulje, puter ili različito začinsko bilje. Proizvodnja žita je u Egiptu bila tako dobro razvijena, da su ga izvozili u susedne zemlje čak i u vreme ratova. Zanimljiv podatak je da su u brašno često dospevala zrnca peska i šljunka, upala tokom mlevenja. Proučavanja mumija pokazala su kakve je pogubne posledice tako grub hleb ostavljao na zube Egipćana.
Zanimljivo je da u Tutankamonovoj grobnici na posudama pišu pogrešni nazivi hrane, odnosno jela koja su pobrojana nisu i ona koja su stvarno pronađena pored faraona.
Kako to da je sa Tutankamonom otišla pogrešna hrana? Niko ne zna, ali najzanimljivija, mada ne i baš najverovatnija verzija jeste da su Egipćani zbrzali sahranu faraona i u opštoj žurbi promašali sadržaj posudica.
U običnim porodicama kuvanje je bilo posao domaćice, ali veća i bogatija domaćinstva zapošljavala su poslugu za rad u kuhinji, kao i kuvara, najčešće muškarca, koji je pripremao hranu. Egipćani su kuvali nad otvorenom vatrom, ali su imali i peći, pa su hranu kuvali, pekli ili pržili. Za pripremanje hrane koristili su činije, ćupove i lonce. Posuđe je uglavnom bilo izrađeno od gline, dok su samo najbogatiji koristili ono izradeno od bronze i srebra. Poznavali su i druge kuhinjske alatke koje i danas koristimo u kuhinji - tučak, avan, sito. Žitarice su skladištili u žitnicama. Ribu i meso su morali konzervirati soljenjem, sušenjem na suncu ili dimljenjem.
Nakon pohoda muslimana na Egipat 654 g., pivo je nestalo iz upotrebe, ali luk je i dalje osnovno povrće u Egiptu. Mahune se također puno koriste, kao bogat izvor proteina. Drevni Egipćani bili su poznati i po velikoj upotrebi belog luka, a i danas ga obilato koriste.
Stari Egipćani su ishrani poklanjali puno pažnje, što dokazuje i mnoštvo ostataka različite hrane ostavljane u grobnicama kako bi pokojnik na drugom svetu imao sve ono što mu je bilo važno i na ovom. Ishrana u bogataškim kućama bila je veoma raznovrsna, dok su siromašni jeli uglavnom ono što su mogli uzgajati na svojim okućnicama - povrće, voće, živinu, kao i ribu kojom je Nil obilovao. Od povrća su koristili zelenu salatu, celer, kupus, repu, sočivo, grašak, leblebiju, bob i druge mahunarke. Naročito su voleli praziluk, crni i beli luk, zbog jakog ukusa, a takođe su poznavali i njihova lekovita svojstva. Povrće se često služilo uz dodatak ulja i sirćeta, a upotrebljavalo se i sirovo (na primer celer).
Uzgajali su i različite vrste bostana - bundevu, krastavac, kolocint - gorku jabuku (Citrullus colocynthis) i dr. Od voća su uzgajali grožde, nar, žižule (Ziziphus jujuba), a posebno su za dezert voleli urme, smokve i sikamora smokve (Ficus sycomorus). Citruse nisu koristili u ishrani. Posebnu poslasticu predstavljali su gomolji ostrika (Cyperus esculentus). Grožde obrano u delti Nila ili u oazama zapadne pustinje Egipćani su sušili, a u kućama bogatih porodica su od njega pravili vino. Takođe su i kokos i masline bili privilegija bogatih porodica. U iskopinama koje datiraju iz kasnijeg perioda Novog carstva pronađeni su dokazi o upotrebi oraha i rogača. Pošto nisu poznavali šećer, siromašni seljaci su kao zaslađivač koristili urme i voćne sokove, dok se u bogatim porodicama u tu svrhu koristio med. Pčele su Egipćani gajili u glinenim košnicama. Med se koristio i za spravljanje mnogih lekova, jer se verovalo da ima moć isceljenja. Pčelinji vosak je bio korišćen u procesu mumifikacije, brodogradnji, kao vezivo za druge.
Dok je na gozbama u bogatim kućama bilo svakovrsnih poslastica - od mesa pataka i gusaka do divljih ptica, prepelica i jarebica, od volova, pa do oriks antilopa i gazela, siromašniji su jeli uglavnom ribu, koju je Nil pružao u izobilju, ili živinsko meso. Bilo je i ovčijeg i kozjeg mesa, ali je ono bilo skupo jer je zemljišta za ispašu bilo veoma malo. Meso se kupovalo u kasapnicama, baš kao i danas. Svinjsko meso retko su jeli jer su, kao i mnogi tadašnji stanovnici Mediterana (Feničani, Jevreji) smatrali da svinje prenose lepru. U Nilu su pecali najčešće grgeča i jegulju, a imućniji Egipćani mogli su da uživaju i u jelima spremljenim od soma, šarana, cipala... Mleko su naravno, kao i jaja, koristili u ishrani, ali nema poznate Egipatske reči koja se može prevesti kao sir. U priči o Sinuhe pominje se "mleko u svrhu kuvanja", što je možda izraz za sir. Rimski istoričar Plinije zapisao je da je usireno mleko bilo poznato Egipćanima, ali da oni ne proizvode sir. Međutim, u arheološkim iskopinama koje datiraju iz perioda I dinastije pronađeni su ostaci sira u ćupovima, što ukazuje da su ipak pravili i upotrebljavali sveži mladi sir. Za pripremu hrane koristili su različite vrste ulja i životinjske masti. Egipatski jezik poznaje više od 20 različitih imena za biljna ulja dobijena od susama, lana, semena rotkvice, rena, šafranike, kolocinta... Renovo ulje bilo je posebno popularno. Ulja i masti uglavnom su se koristili za prženje mesa i povrća, iako se hrana takođe kuvala u mleku ili puteru.
Kavijar tog vremena bili su meso od antilope i nar, a običan svet jeo je urme i smokve, a hrana koja se tada spremala i koja je i danas zastupljena na tim prostorima su pita-hleb i bob.
Egipćani su kao zaslađivač koristili med pa nisu bolovali od karijesa. Problem sa zubima javio se tek kasnije, sa dolaskom šećera. U starom Egiptu, sluge su se polivale medom da bi privlačili muve i tako ih odvlačili od faraona.
Pročitajte više >> Recepti << Vratite nazad
Нема коментара:
Постави коментар