Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.
Originalni tekst:
Citreum iuvari creditur, si cucurbitae vicinis locis serantur: quarum vites etiam conbustae utilem citri arboribus cinerem praebent. Gaudent adsidua fossione. Hinc proveniunt pallia maiora. Nisi quae arida sunt, rarissime debemus abscidere. Inseritur mense aprili locis calidis, maio frigidis, non sub cortice, sed fisso trunco circa ipsas radices. Inseritur et piro, ut quidam, et mora, sed insiti surculi qualo desuper omnino muniendi sunt vel fictili vasculo.
Limun će biti lepši ako posejemo unaokolo tikvice. Oko njega posipati pepeo od loze jer aktivno učestvuje u vegetaciji limuna. Mora se stalno okopavati i zemljište oko njega tretirati, da bi imao deblju koru i da ima veći plod. Suve grane treba redovno orezati. U aprilu mesecu u toplijim krajevima, a u maju u hladnijim, treba zaseći i napraviti rascep oko korena ali ne ispod kore drveta. Prema nekima može da se kalemi na kruški i dudu, sadnice moraju biti posađene u zemljanim posudama.
Ovo se radi u martu mesecu.
Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae
Limun (lat. Citrus x limon) je drvo iz roda Citrus (porodica Rutaceae) i njegov plod. Rezultat je davnog ukrštanja po svoj prilici pomela i citrona, ali već vekovima uspeva kao samostalno drvo koje se razmnožava reznicama ili kalemljenjem. Smatra se da je poreklo reči "limun" srednjeistočno. Ova reč vuče korene iz starofrancuske reči limon, zatim italijanske limone, iz arapske laymūn ili līmūn, i iz persijskie reči līmūn, što je opšti termin za citrusno voće. Ona je srodna sa sanskritskom reči nimbū, "limeta". Koristi se za kulinarske i nekulinarske svrhe širom sveta, prvenstveno zbog njegovog soka, koji ima kulinarske i nekulinarske primene. Pulpa i kora (cedra) se isto tako koriste u kuvanju i pečenju. Limunov sok sadrži oko 5% do 6% limunske kiseline, sa pH vrednošću od oko 2,2, što daje soku kiseo ukus. Prepoznatljivi kiseli ukus soka od limuna ga čini ključnim sastojkom mnogih tipova piča i hrane, kao što su limunada i kolač od limuna. Limun je jedna od najkorisnijih namirnica na našој planetи. Limun pruža zaštitu od jako velikog broja bolesti, tako da ga neki izvori nazivaju super-hranom. On je pun nutrijenata: sadrži bioflavonoide, pektin, folnu kiselinu, vitamine C, A, B1, B6, kalijum, kalcijum, magnezijum, fosfor, mangan. Povoljno deluje na rad jetre, creva, želuca, imunog, živčanog i kardiovaskularnog sistema. Redovno konzumiranje limuna, može sprečiti bolesti poput laringitisa, bronhitisa, gripe, prehlade, artritisa, visokog krvnog pritiska, bakterijskih infekcija, bubrežnih i žučnih kamenaca, a prema najnovijim istraživanjima i raka. Zahvaljujući limunskoj kiselini, neutrališe otrovne materije i njihovo delovanje, olakšava probavu i ubrzava razlaganje masti. Sadrži visok postotak selena i vitamina C, koji povećavaju obrambenu moć i usporavaju starenje i vitamina B, neophodnog živčanom sistemu. 100 g limuna tako pokriva 71% dnevne potrebe vitamina C za odraslu osobu i 7% dnevne potrebe kalijuma, 1% kalcijuma i 9% magnezijuma. Na Siciliji, koja je imala velike probleme sa snadbevanjem pitkom vodom, oduvek se u sve zalihe pitke vode stavljala sveže polovine limuna. Ljudi su iz iskustva znali da limun dezinfikuje vodu, a moderna nauka je to potvrdila. Možda iz tog prastarog običaja proizlazi današnja navika da poslužujemo vodu s režnjem limuna. U Maroku, limun se konzevira u teglama ili burićima sa solju. So natapa koru, omekšava je, i stvara zaštitni sloj tako da plodovi mogu da budu postajani skoro na neodređeno vreme. Konzervirani limun se koristi na mnoštvo načina u jelima. Konzervirani limun se isto tako koristi u sicilijanskim, italijanskim, grčkim i francuskim jelima.
Poreklo limuna nije precizno poznato, mada se smatra da je limun prvobitno uzgajan u Asamu (regionu u severoistočnoj Indiji), severnoj Burmi ili Kini. Zna se da je korišten u Mesopotamiji pre oko 6000 godina. Smatra se da je Aleksandar Makedonski limun doneo u Staru Grčku iz Persije, gde se uzgaja već dva i po milenijuma. Prvi pisani zapis koji spominje taj plod je stari indijski spis na Sanskritu koji datira pre 2800 godina. Limun je ušao u upotrebu u Evropi kroz južnu Italiju u drugom veku p.n.e., za vreme antičkog Rima. Međutim, ova biljka nije bila široko kultivisana. Ozbiljnije pristup gajenju limuna došao je sa Arapima koji su ga doneli zasade u Španiju u 1.veku, a u isto vreme i u Severnu Afriku. Limun je kasnije uveden u Persiju i zatim u Irak i Egipat oko 700. godine. Prvi zapisi o limunu u literaturi potiču iz arapskih rasprava o uzgoju iz 10. veka. Limun je isto tako korišten kao ornamentalna biljka u ranim islamskim baštama. Do široke distribucije limuna u arapskom svetu i po Mediteranskom regionu je došlo između 1000 i 1150.g. Krstaši,koji su zatekli ovo drvo na području Palestine, upoznali su stanovnike ostalih zemalja severne Evrope sa plodom limuna. Prva znatna kultivacija limuna u Evropi je počele u Đenovi sredinom 15. veka. Limun je u Amerku doneo Kolumbo,na svom drugom putavanju u Novi Svet,1493. godine. Na Floridi se limun gaji od 16. veka. Tokom Zlatne Groznice, u 19.veku, limun je postao veoma cenjeno voće jer je štitio od pojave skorbuta. Godine 1747, Džejms Lindovi eksperimenti na mornarima koji su bili oboleli od skorbuta obuhvatali su dodavanje soka od limuna u njihovu ishranu, mada vitamin C još uvek nije bio poznat. Cena mu je tada bila toliko visoka, da su ljudi bili spremni da plate i 1 $ za jedan limun. Vodeći uzgajivači limuna danas su SAD i Italija. U Evropi ga u komercijalne svrhe koriste Španija, Portugalija, Italija, Grčka, Turska i Francuska.
Citrus (lat. Citrus), ili agrumi, zajedničko je ime za rod biljaka (Citrus), iz porodice Rutaceae, koji potiču iz tropski i suptropskih delova jugoistočne Azije, tromeđa Indije - Burme i Kine (provincija Yunnan), gde su prve biljke uzgojene negde oko 4000.g.p.n.e.. Ime tog roda potiče od latinskog imena za biljku koje danas zovemo - Citron (Citrus medica), a ono je u latinski ušlo iz starogrčke reči za drvo kedar, κέδρος (kédros). Rod Citrus poznat je i pod svojim puno raširenijim romanskim imenom - Agrumi (što doslovno prevedeno znači kiselo voće). Biljke iz roda citrusa najčešće su veliki grmovi ili mala stabla visine između 5 i 15 metara. Najčešće su zimzelene. Cvetovi su jednostruki ili u obliku cvata. Plod je dužine i prečnika 4-20 centimetara, a jede se svež ili prerađuje u sokove, marmelade itd. Taksonomija unutar roda vrlo je složena te je tačan broj prirodnih vrsta nepoznat zbog brojnih hibrida. Istoričari i biolozi uspeli su identifikovati kako su najstariji citrusi roditelji svih drugih uzgojenih vrsta Citrus medica (citronovac) i Citrus reticulata (mandarina) te još dve manje poznate vrste. Najpoznatije vrste unutar roda Citrusa su mandarina, limeta, pomelo i citron, od hibrida su najpoznatiji; limun, pomorandža , grejpfrut, pomelo, rangpur, kumkvat i tandžerina. Plodovi roda Citrus imaju intenzivan miris zbog flavonoida i limonoida, koji su zapravo terpeni. Sadrže limunsku kiselinu i velike količine vitamina C.
Pročitajte više >> << Vratite nazad
Нема коментара:
Постави коментар