Translate

недеља, 22. октобар 2017.

Antička kuhinja: De oleo chamaemelino - Ulje od kamilice




Rimska tradicionalna kuhinja IV - V vek n.e.

Originalni tekst:
Per olei libras singulas chamaemeli herbae florentis auream medietatem, proiectis albis follis, quibus flos ambitur, unciarum singularum pondus infundes et quadraginta diebus in sole constitues.

Prevod:
Kada kamilica procveta, na svaku libru (327,45g) ulja staviti uncu (27,29g) latica kamilice, izložiti suncu narednih četrdeset dana.
Ovo se pravi u junu mesecu.

Palladius Rutilius Taurus Aemilianus
Opus agriculturae

Po današnjoj modernoj verziji, koje se ne razlikuje od recepture iz IV veka n.e., ulje od kamilice možete napraviti jako jednostavno, tako što će te u teglu ili široku flašu sipati sveže cvetove kamilice skoro do vrha, naliti maslinovo devičansko ulje i zatvorenu posudu držati na suncu 2 do 3 nedelje, pa procediti u čistu posudu.





Kamilica (lat. Matricaria chamomilla)  je jednogodišnja biljka iz porodice glavočika, visine 15-60 cm, tankog i razgranatog korena, dvostruko perasto razdeljenih listova u narodu još poznata i kao ramenak, titrica, prstenak, popadija, bolivač, milica-trava, milanka, gamilica, kamil-tej, kokošnjak, carev cvet, gorčak, sitna bela rada, biljka je iz porodice glavočika (Asteraceae) i jedna od najpoznatijih lekovitih biljaka prisutna u skoro svakom domaćinstvu. Latinski naziv biljke se vezuje za pojam imena majke. Kamilica je rasprostranjena u skoro celoj Evropi i Aziji. Raste na mestima izloženim suncu, na zapuštenom, neplodnom zemljištu, poljima i uz puteve. Pod istim nazivom se sakupljaju i cvetovi vrste naziva rimska kamilica (Chamaemelum nobile), dok se u severnim krajevima Evrope za ovu našu redovnu kamilicu koristi naziv nemačka kamilica. Najlekovitiji su cvetovi sakupljeni u glavičaste cvasti. Sadrže eterično ulje koje im daje prijatan miris, pa upotreba čaja od ove biljke, osim lekovitosti, predstavlja i pravo zadovoljstvo i osveženje. Za industijske potrebe se gaji, naročito u Vojvodini, na zemljištima niže kategorije. Glavna lekovitost ove biljke ogleda se u lečenju želudačno-crevnih bolesti (gastritis, enteritis, nadimanja, grčevi, kolitis), neurodepresija i oboljenja materice). Spolja se upotrebljava protiv upala kože i sluzokože, za inhalaciju, kupke i slično jer poseduje dobra antibakterijska, antivirusna i fungicidna dejstva. Glavni i sastojak kamilice koji daje lekovito svojstvo je eterično ulje kojeg ima i do 1,9 %. U sastav eteričnog ulja ulaze mono-iseskviterpeni, od kojih su osnovni laktoni–matricin i matrikarin. Pod dejstvom destilacije vodenom parom iz matricina nastaje jedinjenje humazulen. U eteričnom ulju mogu se naći i neki drugi seskviterpeni kao sto su, farnezen i kadinen. Ulje sadrži i alkohol–bizabolol i jedan ketoalkohol te karpinsku kiselinu. U cvetovima su izolovani sledeći flavonoidi: apigenini, patulitrin i apigenin-7-glikozid, kao i kvercimetrin. Eterično ulje sadrži i kumarine umbeliferon i hernaiarin, te sitosterin, holin, B-karotin, askorbinsku kiselinu (vitamin C), polisaharide i organske kiseline. Pored upotrebe u medicini, ekstrakt i eterično ulje kamilice se koriste u kozmetičke svrhe. Čest je dodatak sapunima za osetljivu kožu i šamponima za svetliju kosu. Ekstrakt kamilice se koristi u organskom vrtlarstvu kao prirodno sretstvo protiv biljnih bolesti i parazita. Cvet i ostaci cveta poslje destilacije i prerade se koriste kao prirodno gnojivo. Zbog aromatičnog mirisa, kamilica se može gajiti između drugih biljnih kultura za odbranu od insekata. Eterično ulje kamilice se koristi i u industriji parfema. Ekstrakt se dodaje kao antialergijski agent u razne kozmetičke proizvode. Žuta boja koja se koristi u industriji hrane se dobija iz cveta kamilice. Po narodnom lekaru i učitelju Vasi Pelagiću: "Dobro je piti svaki dan protiv trbobolje, tegobe pri mokrenju, pogreške u ženskom pranju i porođaju, bolova džigerice, proliva i hladnoće u nogama i rukama". Blagi čaj od kamilice se može davati bebama se osetljivim stomakom pre majčinog mleka. Čaj od kamilice se koristi protiv žutice i ostalih bolesti jetre. Ostale upotrebe u narodnoj medicini su identične upotrebi u savremenoj medicini.
Smatra se da je stari Egipat postojbina kamilice i veruje se da je bila posvećena suncu. Prva dokumentovana upotreba ovog cveta potiče još iz drevnog Egipta, a najraniji spisi u kojima se pominje nastali su na papirusu 1550. godine pre Hrista. Ovaj zapis se smatra jednim od najstarijih medicinskih zapisa u ljudskoj istoriji. Stari Egipćani su smatrali da je kamilica sveta biljka, koju im je poklonio Ra, bog Sunca, i zbog toga je poštovana više nego bilo koja druga. Korišćena je ne samo radi lečenja, već je bila i deo rituala balsamovanja - pripreme tela za put u zemlju mrtvih. Hemijska analiza mumije faraona Ramzesa II (1100. godina pre Hrista), potvrdila je da je jedan od sastavnih elemenata ulja za balsamovanje bilo upravo ulje kamilice. Nezavisno od medicinskih i religioznih zapisa o korišćenju, postoje zapisi koji dokazuju da je kamilica široko korišćena i u kozmetici, posebno kod bogatijih i uglednijih žena. Drevni Grci i Rimljani bili su gotovo zaljubljeni u kamilicu. Grci su ovoj biljci i dali ime kombinujući dve reči: chamos i melos, što bi se prevelo kao aroma jabuke ili jabuka zemlje, a na to ih je inspirisao sitni cvet čiji je miris podsećao na miris ovog voća. Grčki lekar i rimski prirodnjak Plinije preporučivao je kamilicu kod glavobolje, ali i kod problema sa jetrom, bubrezima i bešikom, a njegovi sunarodnici su verovali i da je blagotvorna kod groznice i ženskih problema. Prah od krvi Hestije, kako su je nazivali Rimljani, bio je veoma cenjeno sredstvo za negovanje higijene usta i zuba. Nakon pada Rimskog carstva, zvanična medicina kretala se više u pravcu religioznih verovanja i narodne tradicije nego saznanja zasnovanih na nauci. Univerziteti su školovali veoma malo lekara i gotovo da nisu postojala nikakva medicinska istraživanja. Ipak, obučeni medicinari bili su dobro plaćeni, pa su zato njihove usluge mogli da koriste samo dobrostojeći slojevi stanovništva.





Tokom ranog srednjeg veka (500. do 1100. godine) stanovništvo gradova i sela najviše se oslanjalo na narodnu medicinu, a oni koji su se profesionalno bavili zdravljem znanje su sticali iz zapisa drevnih Grka i Rimljana. Tokom ovog perioda u manastirima su se prepisivali medicinski spisi iz doba stare Grčke i Rima, a ova mesta su bila centar medicinskog znanja sve do 12. veka i doba renesanse. Za razliku od profesionalnih lekara, koji su svoj rad zasnivali na principu četiri životna elementa - zemlja, vazduh, voda i vatra, narodna medicina se oslanjala na biljne lekove, ali i na sujeverje i misticizam, koji su se prenosili sa generacije na generaciju. Medicinska znanja, kombinovana sa praznoverjem, sakupljali su lokalni iscelitelji - mahom žene, šamani, pa čak i veštice. Lekovite biljke, napici i melemi, zajedno sa činima i ritualima, bili su osnove tretmana za lečenje, a anglosaksonski narodi preuzeli su primat u poštovanju kamilice. Lacnunga (lekovi), drevni anglosaksonski spis, sadrži listu od devet svetih biljaka, među kojima je i kamlica. Korišćena je kod nesanice, glavobolje, problema sa kožom, reume, lošeg varenja, gihta... Vikinzi su prvi shvatili da kamilicom mogu da neguju kosu dodatno je posvetljujući i dajući joj sjaj. Tokom srednjeg veka u Evropi su je smatrali gotovo svemogućim lekom. Nikolas Kulpeper (Nicholas Culpeper), engleski herbalista iz 17. veka, preporučivao je kamilicu kao efikasan lek za stomačne probleme, groznicu, žuticu, bolove kod kamena u bubregu i kod menstrualnih problema. Tokom ovog perioda sakupljana je i iz veoma praktičnog razloga - uklanjanja neprijatnih mirisa. Hrišćanski monasi u to vreme skupljali su i beležili stare biljne lekovite recepture u kojima se često pominje kamilica, istovremeno ih obogaćujući receptima do kojih su sami došli. Oni su zaslužni i za nastanak varijeteta Roman chamomile - Flora pleno, koja ja imala duple cvetove i blažu aromu. Španci su je zvali manzanilla - mala jabuka, i dugo su je koristili da bi poboljšali ukus šerija koji je nazvan istim imenom. Specifična primena vezuje se i za omiljeno piće muškaraca širom sveta, koji sigurno ne znaju da je pre mnogo vekova i u pivo dodavana kamilica da bi se poboljšao njegov ukus.





Prema jednoj legendi, postoji priča da je kraljica svih vila prirode naredila malim vilama da svaka oboji po jedan cvet, i da se svaka vila natopi duginim bojama i prenese ih na cveće i polja. Vile odabraše boju i tako ljubičica postade ljubičasta, plava boja prekri različak, zelena se rasprostre po poljima, ljutić postade žut, narandžasta je obojila neven, a divlji mak postade crven. Sve su vile učestvovale u bojenju osim male vile Magdalene koja je ostala da se igra sa leptirićima.Više nije bilo boja. Kraljica ljutito naredi: Hoću da budeš odgovorna za boju nekog cveta. Snađi se. Magdalena ugleda sive cvetiće po poljima,sede na jedan i poče da otkida jednu po jednu laticu brišući suze. Primeti da latice postaju bele kao njena haljina. Tada presrećna shvati da je pronašla svoju boju. Belu. Poče da leti od jednog do drugog cvetića ukrašavajući livadu belim tačkicama.Od tada naša polja krase bele rade i kamilica.
Postoji više vrsta kamilice, što divljih što kultivisanih vrsta, a najpopularnije za upotrebu su rimska kamilica (Chamaemelum nobile) i divlja kamilica tj. nemačka kamilica (Chamomilla recutita), koje imaju donekle različit hemijski sastav. Tako, na primer, etarsko ulje rimske kamilice nije azurno plave boje. Zanimljivo je da malo ko zna da rimsku kamlicu nisu kultivisali Rimljani, iako njeno ime na to ukazuje, već su je otkrili britanski botaničari kako divlja raste u blizini rimskog koloseuma. Odneli su je u Englesku, i nastavili da je gaje.


Pročitajte više >>                                                                  << Vratite nazad



Нема коментара:

Постави коментар