Originalni tekst:
In copadiis ius album: piper, cuminum, ligusticum, rutae semen, damascenas. Infundis vinum, oenomeli et aceto temperabis. Agitabis thymo et origano.
Sastojci:
1 kašičica sveže mlevenog crnog bibera
1 kašičica kumina
1 kašičica semena celera
1 kašičica rue
100 g suvih šljiva
1 kašičice osušene majčine dušice, izmrvljena
1 kašičica origana, izmrvljena
250 ml belog vina
50 ml meda
1 kašičica vinskog sirćeta
1 kašičica selena, sitno seckano
voda
Suve šljive iseći na sitnije komade, potopiti u vodi i ostaviti da odstoji preko noći.
Pomešajte zajedno crni biber, kumin, rue i celer, dobro sameljite da dobijete pastu. U pastu dodajte suve šljive pa mešajte dok ne postane glatka smesa. U drugu posudu pomešajte vino, med, sirće,origano i majčinu dušicu, dobro izmešajte pa dodajte u pastu sa šljivama. Stavite da provri, a zatim smanjite temperaturu i držite na vatri da se sos zgusne.
Sos se služi kao preliv preko kuvanog ili pečenog mesa.
De re coquinaria
Marcus Gavius Apicius
Šljiva (Prunus domestica L.) je višegodišnja drvenasta biljka iz porodice ruža Rosaceae, smatra se da poreklo vodi sa obala Kaspijskog mora. Filogenetski posmatrano, šljiva pripada istom rodu (Prunus) u koji spadaju i badem, breskva, kajsija, višnja, trešnja i lovorvišnja, a koji kao plod imaju koštunicu. Rod Prunus sadrži nekoliko podrodova, među kojima je i podrod Prunus, koji se dalje deli na tri sekcije: Prunus (šljive Starog Sveta), Prunocerasus (šljive Novog Sveta) i Armeniaca (kajsije). Pod šljivom se najčešće podrazumevaju sorte domaće šljive (Prunus domestica L.), koje su mnogobrojne. Većinu sorti čovek koristi u ishrani u vidu voća, a poneke se koriste i zbog drveta. Širom Evrope se od plodova ovog drveta spravlja alkoholni napitak šljivovica (među Srbima često zvan samo šljiva ili šljivka), koji se na našim područjima smatra srpskim nacionalnim pićem. Često se od plodova prave marmelade i džemovi (džem od šljiva). Velike površine šljivika mogu se videti u Zapadnoj Srbiji i Šumadiji. 100g šljiva sadrži 47-48 kcal, 197-206 kJ, 84-86g vode, 0,2g masti, 221mg kalijuma, 14mg kalcijuma, 10mg magnezijuma, 5mg vitamina C. Osobe koje imaju problema sa bubrezima ili imaju bolove u žuči trebalo bi da jedu šljive u veoma malim količinama. Šljiva krvne sudove čisti od masnih naslaga. Šljiva deluje kao moćan antioksidant, protiv slobodnih radikala.
Suve šljive su pored odličnog ukusa poznate i po svom izvanrednom laksativnom dejstvu, te se u narodu koriste kod problema sa opstipacijom i neprijatnim zatvorom stolice. Specijalisti ih danas sve češće preporučuju i kao lek protiv osteoporoze, jer one dokazano osnažuju kosti i čine ih manje krtim. Cene ih i brojne dijete, jer su veoma delotvorne za skidanje suvišnih kilograma, obiluju vlaknima koja su itekako značajna za dobru probavu i redovnu stolicu. Upravo zbog toga suve šljive protiv zatvora su pogodne kod različitih stomačnih tegoba, a naročito ukoliko imate problem sa neredovnim pražnjenjem creva i hroničnom opstipacijom. 100 grama ove sušene voćke ima između 150 i 230 kalorija i gotovo 35 procenata šećera (za razliku od sveže voćke koja ne prelazi vrednosti veće od 10 odsto) i to fruktoze i glukoze. Pored toga značajne količine biljnih vlakana pronaći ćete u njima između 10 i 16 grama, što je značajno više u odnosu na 2 procenta koliko sadrži sveže voće, te ih nutricionisti zbog toga naročito cene. Suve šljive sadrže i moćni antioksidans beta karoten. Četvrtina šolje suvih šljiva obezbedjuje 17% preporučenih dnevnih doza Vitamina A (u formi beta karotena). Beta karoten čuva kardiovaskularni sistem, ali i sprečava i mutaciju ćelija. Blokiranjem slobodnih radikala preventivno se deluje na pojavu oboljenja kao što su ateroskleroza, bolesti srca izazvane dijabetesom, rak debelog creva, astma, artritisi.
Kumin (lat.Cuminum cyminum) je biljka skrivenosemenica, poreklom sa Levanta i južne Azije. Njegovo seme se koristi u kuvanju u formi semenki i praha. Ima i lekovita svojstva. Dosta liči na kim, ali je seme krupnije i drugačije arome.
Ovaj začin možete da pronađete u različitim kuhinjama, zapisi kažu da su ga koristili i drevni Egipćani i stari Rimljani. U zemljama Orijenta koristi se više od 2000 godina kao ljutkasti začin i u medicini. Ukusom podseća na sezam i kim. Mnogi narodi bliskog i srednjeg istoka smatraju crni kim svetom ili čudotvornom biljkom. Ovome se nije čuditi pošto se biljka spominje i u Bibliji. Crni kumin je pronađen u grobnici Tutankamona, što znači da se još u drevnom Egiptu koristio za razne medicinske tretmane. Pedanije Dioskorides, jedan od prvih lekara stare Grčke koji je napisao prvu knjigu o lekovitom bilju, zapisao je da crni kumin leči glavobolje, probleme sa disajnim putevima, zubobolju i parazite u crevima. Postoji verovanje da je i prorok Muhamed kazao da je crni kim lek za sve bolesti osim smrti.
A sama biljka se koristi i u medicinske svrhe, jer je jako dobra za probavu i u borbi protiv prehlade. Na srednjem i bliskom istoku crni kim se smatra za vrlo snažno antikancerogeno sredstvo. Ovaj vrlo lekoviti začin prava je blagodet za organizam jer ne samo da podstiče jačanje imunog sistema, već vam može pomoći i kod gubitka kilograma, i to veoma efikasno. Crni kumin ima visoko nutritivne vrednosti, sadrži monosaharin, kao i polisaharide koji nisu sačinjeni od skroba i veoma su dobar izvor dijetalnih vlakana. Bogat je masnim kiselinama i to onim nezasićenim poput linolne i linoleinska kiseline, poznatijih kao omega 6 i omega 3 masne kiseline. Upravo zbog njih, ova biljka veoma povoljno utiče i održava zdravlje moždanih ćelija i pospešuje cirkulaciju krvi u mozgu. Sadrži arginin koji je veoma važan za trudnice i potpomaže razvoj bebe, a pored toga bogat je karotenom koji se u jetri pretvara u vitamin A, zatim kalcijumom, gvožđem, natrijumom i kalijumom. Vekovima se preporučuje dojiljama za bolju produkciju mleka. Ublažava simptome bolesti probavnog trakta i ojačava imunitet, dok se ulje crnog kumina koristi za mnoge kožne bolesti kao što su ekcemi i čirevi, a koristi se i za lečenje gripa i prehlade.
Rua, ruta ili rutvica, ruda (lat. Ruta graveolens) je zimzeleni polugrm, s raspodeljenim sivo-zelenim listovima i zelenkasto-žutim cvetovima (leti). Ruta je bila u narodnoj medicini, jedna od najčešće korištenih biljaka. Sa listovima ljutog ukusa aromatiziramo salate, umake i mekane sireve.
Ruta je poreklom iz južnih zemalja Evrope. Ruta je igrala veliku ulogu kod starih Egipćana; Grci i Rimljani su je cenili kao svetu biljku i kao začin. Spominje je i Hipokrat.
U kulinarstvu se zbog jake arome listići upotrebljavaju u vrlo malim količinama. Ruta ima jaku mirođijsku aromu i jak ukus, te se kao začin koristi retko i u malim količinama za začinavanje zelenih salata, jela od sira i ovčetine, kao i dodatak namazima, umacima, marinadama, i za meso divljači. Dodaje se vinima kako bi dobila ukus po muskantnom vinu, kao i rakijama.
Pročitajte više >> << Vratite nazad
Нема коментара:
Постави коментар